Opšti izbori u SR Jugoslaviji 2000.
Predsednički izbori u Saveznoj Republici Jugoslaviji su bili neposredni izbori za Predsednika Saveze Republike Jugoslavije, održani samo jednom, 24. septembra 2000. godine zajedno sa redovnim izborima za Skupštinu SRJ i izborima za lokalnu samoupravu Srbije. Prethodno su doneti amandmani na Ustav SRJ, kojima je to omogućeno.
Pravo glasa na ovim izborima imalo je 6.871.595 građana SR Jugoslavije upisanih u birački spisak. Izbore je bojkotovala tada najveća i vladajuća koalicija u Crnoj Gori, predvođena DPS-om.[1]
Vojislav Koštunica, kandidat Demokratske opozicija Srbije je sa 50,24% glasova odneo pobedu u prvom krugu, što je predstavljalo prvu pobedu opozicije na izborima od uvođenja višestranačja. CeSID je u svom izveštaju naveo da je protivpravno prekrajanje izbornih rezultata sprečeno isključivo zbog pritiska usled masovnih protesta koji su usledili i popuštanja institucija kao što su Savezni ustavni sud i Savezna ustavna komisija.[2]
Na osnovu posmatranja i analize celokupnog procesa svih izbora od uvođenja višestranačja, CeSID-a je utvrdio ozbiljne manjkavosti u svim fazama izbornih postupka, navodivši da izborni procesi nisu ispunjavali uslove za fer izbore i da je bila narušena reprezentativnost volje građana u korist SPS-a. Vodeći mediji u Srbiji su konstantno satanizovali opozicione aktere.[3][4][5]
Koalicija Demokratska opozicija Srbije je formirana u januaru 2000. godine. Uoči saveznih u medijima se pominjalo da bi Ivan Stambolić mogao da istupi kao vođa ujedinjene opozicije kao protiv-kandidat Miloševiću za predsednika SRJ.[6] U avgustu 2000. godine oteli su ga i ubili pripadnici JSO-a.[6] Tokom postupka za ubistvo Ivana Stambolića, tužilac je 2007. godine da je naglasio da je režim predvođen Miloševićem i njegovom suprugom naručivao ubistva političkih protivnika.[7]
U toku avgusta, vladajuća koalicija SPS-JUL-SNP kandidovala je tadašnjeg jugoslovenskog predsednika i predsednika SPS-a, Slobodana Miloševića.
Demokratska opozicija Srbije (DOS) je kandidovala Vojislava Koštunicu predsednika DSS-a, jedne od članica koalicije.
Srpski pokret obnove, koji je pre izbora napustio DOS, istakao je za kandidata potpredsednika stranke Vojislava Mihailovića.
Srpska radikalna stranka, jedna od članica vladajuće koalicije, nije podržala Miloševića, već je za istakla svog kandidata potpredsednika stranke Tomislava Nikolića.
Par sati po zatvaranju biračkih mesta, Centar za slobodne izbore i demokratiju je saopštio da Koštunica ubedljivo vodi ispred Miloševića. Taj rezultat potvrdio je DOS, kao i izborni štabovi SRS-a i SPO-a.
Zvanično državno telo zaduženo za izbore, Savezna izborna komisija, objavila je tek 26. septembra privremene, preliminarne, rezultate. Prema njima, Koštunica je imao najviše glasova, ali nije dobio i 50% potrebnih glasova za pobedu u prvom krugu, pa je SIK zaključila da će se održati drugi krug predsedničkih izbora.
Opozicija nije prihvatila ove rezultate i optužila je vlast za izbornu krađu. Istovremeno, počeli su protesti po celoj Srbiji, a dva dana kasnije, 28. septembra, SIK objavljuje konačne rezultate izbora. Prema njima, Koštunica je osvojio 48% glasova, a Milošević 40%, a drugi krug izbora je trebalo da bude dve nedelje nakon prvog kruga.
DOS nastavlja sa sve žešćim protestima i poziva na građansku neposlušnost. Rudari u kolubarskom basenu uglja stupaju u štrajk zahtevajući da se pobeda prizna opoziciji.
Dana 2. oktobra nisu radile mnoge škole, fabrike, preduzeća i druge ustanove. Tog dana, DOS je upitio poziv građanima da se kroz tri dana okupe u Beogradu na centralnom mitingu ispred saveznog parlamenta.
Dana 4. oktobra, savezni ustavni sud je poništio prvi krug izbora, čime je odlučeno da se celo glasanje ponavlja.[8]
Dana 5. oktobra je nekoliko stotina hiljada građana došlo u glavni grad. DOS je organizovao da građani sa opozicionim liderima dođu iz pet pravaca u centar Beograda ispred saveznog parlamenta. DOS je ultimativno zahtevao da se do 15 časova tog dana prizna pobeda Koštunice na predsedničkim izborima.
Pošto SIK to nije uradio, okupljena masa je krenula na Skupštinu. Demonstranti su oko 16 časova ušli u zgradu, nakon čega je u njoj izbio požar. Nakon toga, masa je krenula ka zgradi državne televizije. Oko 17 sati, ušli su i u tu zgradu.
U 19 časova, Vojislav Koštunica obratio se okupljenim građanima sa balkona Skupštine grada Beograda. Iste večeri je novoizabrani predsednik dao je intervju Radio televiziji Srbije.
Dana 6. oktobra, Slobodan Milošević se putem nacionalne televizije obratio naciji, priznao pobedu opozicije. Uprkos ustavnim rokovima, dogovoreno je da Koštunica bude inaugurisan već dan kasnije, za kada je zakazana konstitutivna sednica oba doma saveznog parlamenta.
Dana 7. oktobra, na sednici oba veća savezne Skupštine u centru Sava, Vojislav Koštunica inaugurisan na funkciji predsednika SRJ.
| Kandidati | Lista | Glasova | % | |
|---|---|---|---|---|
| Vojislav Koštunica | Demokratska opozicija Srbije | 2.470.304 | 50,24 | |
| Slobodan Milošević | Socijalistička partija Srbije | 1.826.799 | 37,15 | |
| Tomislav Nikolić | Srpska radikalna stranka | 289.013 | 5,88 | |
| Vojislav Mihailović | Srpski pokret obnove | 145.019 | 2,95 | |
| Miodrag Vidojković | Afirmativna stranka Srbije | 45.964 | 0,93 | |
| Nevažećih listića | 137.991 | 2,81 | ||
| Izašli, a nisu glasali | 1.830 | 0,04 | ||
| Ukupno - izašlo na izbore | 4.916.920 | 71,55 | ||
Izvor:Izbori u SRJ od 1990 do 2000
- ↑ „Report on the local elections in Montenegro (15 May 2002)”. Savet Evrope. 2002.
- ↑ Oko izbora 4. CeSID. 2000. str. 157.
- ↑ Oko izbora 1. CeSID. 1997. str. 109.
- ↑ Oko izbora 2. CeSID. 1997. str. 109.
- ↑ Oko izbora 34. CeSID. 2000.
- ↑ 6,0 6,1 „Pre 15 godina pronađeno telo Ivana Stambolića / VIDEO”. B92. Pristupljeno 15. 1. 2019.
- ↑ „Slika Miloševićevog režima: Likvidacija političkih neprijatelja”. Pristupljeno 26. 3. 2019.
- ↑ „Hronologija: Od kraja bombardovanja do 5. oktobra - Događaji - Peti Oktobar - B92 Info Specijal”. Arhivirano iz originala na datum 26. 8. 2012. Pristupljeno 27. 1. 2014.
- Goati, Vladimir (2000). Partije Srbije i Crne Gore u političkim borbama od 1990 do 2000. Bar: Conteco.
- Goati, Vladimir (2001). Izbori u SRJ od 1990 do 1998: Volja građana ili izborna manipulacija. Dodatak: Izbori 2000 (2. izd.). Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.
- Goati, Vladimir (2013). Izbori u Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do 2013. i u SRJ od 1992. do 2003.. Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.